Mile Kitić je umetnik koji vešto balansira na granci retro-moderno. Na prethodnom albumu Šampanjac (Grand produkcija, 2005.) je pokazao jasnu tendenciju ka objedinjavanju ove dve kategorije. Na novom albumu Šanker - btw primećujete li vezu između tematike poslednja dva izdanja? o tome kasnije – Mile K. nastavlja svoju artističku misiju, praveći umetnički amalgam dostojan veka u koji smo pre već skoro deceniju zagazili. I dok se razni trik-ef-iksevi muzički oslanjaju prvenstveno na elektroniku i filter-džidžabidže, Mile je K. odlučio da u prvi plan istakne gitaru, dok je ritam mašina ostala u pozadini. Tako je na onom muzičkim, primarno vidljivom planu, istakao svoj umetnički credo.
Koncept koji je je dotakao na prethodnom albumu, na Šankeru je uzdignut na viši nivo, jer kako drugačije tumačiti pomeranje fokusa sa penušavog pića bogova na onoga ko poslužuje piće, na šankera, koji na izvestan način i jeste božanstvo u tom paralelnom svetu (raju? paklu? čistilištu?) između četiri zida noćnog kluba. I na vizuelnom planu Mile K. pokazuje doslednost svojoj filozofiji: tako je protagonistu u spotu za pesmu Šanker, tj. sebe, smestio u skupi noćni klub, razrađujući u njemu klasičnu temu ''izgubljene ljubavi''. u tom ambijentu on formira ontološki trougao na temelju Pitagorine teoreme: protagonista-žena-spasilac. Protagonist (a) je ostavljen od strane voljene žene (b) i te dve stranice bespomoćno vise u koordinatnom sistemu svakodnevice. Tada na scenu stupa spasilac (c) – koga, sa razlogom tumači Saša Ć. – sprovodeći svoju ''divine intervention'': tako će se treća stranica, hipotenuza, nasloniti na prethodne dve, čime one dobijaju smisao. a i b nisu samo dve prave sa zajedničkom tačkom koje se protežu u beskonačnost, one su deo nečeg većeg, sveobuhvatnijeg, iako one možda nisu ni svesne toga. Spasilac je onaj koji Miletu K. pokazuje naviše (''Vrh brate.''), on je onaj koji ga u alegorijama savetuje da se okrene oko sebe, da shvati.
Pa dobro, a gde je tu onda onaj šanker iz naslova pesme/albuma? On je, kao najviša instanca, prisutan kako u rečima pesme, tako i u spotu, ne točeći ono božansko piće zaborava za kojim vapi junak pesme. Jer, zaborava nema niti ga možemo sebi priuštiti.
